Upcoming Events
Sunday 20.01.2019
Belgrade Techno Therapy

Žanrovi (prvi deo)

Post Image

Vreme je da malo pričamo o žanrovima.

U samoj svetskoj elektronskoj zajednici takođe imali smo vremenom  taj problem; stari rejveri su mahom penzionisani, žanrologija je postala prekompleksna već početkom dvehiljaditih, stari termini dobili su nova značenja koja niko nije ispravljao itd.

U našoj zajednici, ta problematika dobila je još veće obime problema jer u našoj zajednici nismo imali vremena ni snage da se time bavimo; ljudi su mahom arbitrarno na žanrove lepili one oznake koje su hteli onako kako im se činilo prikladno, tako da je i ono malo smisla zadnjih desetak godina iscurelo maltene do tačke gde dva slušaoca nisu mogli da se razumeju sem ako konkretno ne puste neki primer muzike i na njemu dokažu na šta TAČNO misle.

Kao što smo rekli, sa jedne strane nije ni suditi tome strogo. Plesna ili klupska elektronika zaista je specifičan, kompleksan žanr, preciznije čak – telo žanrova koje se evo već tri i po decenije grana oko nas, po klubovima, halama, studijima, spavaćim sobama, kućnim žurkama, blogovima itd. Teško je pisati o njoj, teško je pratiti je, teško je obuhvatati je jer je skoro uvek u stalnom curenju i menjaju boja i forme, no s vremena na vreme mora se pokušati da diskusije među slušaocima, klaberima, rejverima mogu da održe makar minimum koherencije.

Postoje, kao što verovatno znamo, tri čeona, ugaona žanra plesne elektronike. To su electro (skraćeno od electro-funk), house i techno. Sva tri, manje ili više, nastaju u vrlo, vrlo burnom razdoblju osamdesetih godina prošlog veka u Americi. Šire gledano, i decenije pre osamdesetih bile su period velikih muzičkih revolucija na američkom tlu, ali negde osamdesetih dobijamo ključni prelom savremenog doba, a to je da ljudi koji žele da prave muziku bivaju primorani da klasične muzičke instrumente zamene mašinskim instrumentima, novim proizvođačima zvuka ali o tome malo kasnije.

Kad pričamo o tom svetom trojstvu plesne elektronike – electru, houseu i technou, treba primetiti jednu zanimljivost.

House je žanr koji je, u načelu, dosegao najdalje, proslavio elektronsku plesnu muziku, dao ljudima idealne muzičke podloge za vanserijska hemijska iskustva i generalno ljudi “van rejv krugova” su najčešće, ako ničim drugim, sigurno bili očešani house derivatom ovog ili onog tipa.

Techno je “misteriozni faktor”, elektronski bludni sin, triput umirao i ustajao radi nas, mnogo puta lomljen ali nikad slomljen, politički najnabijeniji, muzički najmilitantniji, žanr sa million podžanrova jer se upravo u njemu vode najžešće borbe za ono “bolje sutra” u muzici.

Electro je, pak, moralna vertikala i poslednje utočište, žanr koji je tokom ove tri decenije ostao najčistiji, najispravniji, bez podžanrova – ostao je retrofuturistički signal, hladan, ‘brejkovan’, zavet koji je uvek tu ako posrnemo, zbunimo se i odlutamo. Electro-funk (kasnije skraćeno prosto na electro) bio je prvi presedan crne muzike i početak elektronske ere u muzici. On kao žanr, u suštini, izlazi na videlo kao jedna od varijanta izlaženja na kraj sa post-disco krizom koja se desila u crnačkoj plesnoj muzici početkom osamdesetih.

Dakle,  negde oko prelaska disco-manije u Evropu, Evropljani su imali svoju verziju disco-a, koji je kasnije uvožen u Ameriku pod imenom „eurodisco“ u periodu od recimo 1978. do sredine osamdesetih. Tu dolazimo do imena Giorgioa Morodera, Italijana nastanjenog u Nemačkoj koji je jedna od tih 4,5 ili 6 ključnih figura popa XX veka. Moroder je, ukratko, prevodio američki disco na pravila euro-popa, dodavajući tu gomile sintetizovanih zvukova sa relativno kičastim refrenima. Producirao je i aranžirao skoro svako relevantno ime tog perioda, uradio masu saundtraka za gomilu blokbastera i skoro samostalno izveo celu muzičku revoluciju. Moroder je spojio nasleđe Kraftwerka sa nasleđem američkog diska, što je sve poslato u Ameriku na  dalju obradu. Može se reći da elektronska plesna muzika počinje sa radom ovog čoveka, a sve nakon toga beleži istorija. Mašine su ovde ključni faktor i nakon ulaska sintisajzera, vokodera, sekvencera, ritam mašina bez stida na velika vrata kao legitimnih instrumenata za proizvodnju muzike – ništa više nije bilo isto.

Electro je mašine uveo u fanki idiom. Kako? Tako što su ljudi krenuli da kucaju fanki bitove i aranžmane na mašine. Odakle ta ideja? Pa uglavnom, najverovatnije od Giorgio Morodera. Sa jedne strane, a sa druge strane nužnosti i pritegnuća ekonomskih okolnosti. Naime, osamdesete u Americi su doba početka uvođenja „tržišnih mera“ i uvođenja sve ekstremnijih ekonomskih zahvata koja rezultiraju gubitkom miliona radnih mesta, koja uglavnom pogađaju već pogođenu ’obojenu’ populaciju Afroamerikanaca i Latinoamerikanaca. Mere su bile toliko obuhvatne i ekstremne da su uticale i na obrazovanje, onda na muzičko obrazovanje – do te mere da su školski bendovi raspuštani, a muzičke sekcije ukidane. U tom momentu, crnački muzički dar i društvena navika da se umetnički izražavaju kroz muziku i tonove napušta svet gitara, bubnjeva,  trubi i baseva – i počinje da se okreće mašinama. Nove problematike zahtevala su nova rešenja.

Kraftwerk je bio revolucija muzike u smislu pravljenja numera kompletno sačinjenih od elektronskih instrumenata, ali je Moroder tim mašinama, imajući disco u vidu, dao funk, dao pokret, dao sinkopu. Na kraju, sve je to otišlo do Japana, do lika po imenu Ryuichi Sakamoto koji je 1980. napravio numeru “Riot in Lagos” koja je bila novi korak. Čuvši radove Morodera, Kraftwerk su izdali „Trans-Europe Express“, a koji je opet čuo Afrika Bambaataa. Afrika Bambaataa je skinuo naslovni rif hita Kraftwerka i napravio novi planetarni hit i ultimativnu rep himnu „Planet Rock“, dodajući rep svog SoulSonic Force-a preko toga. Electro je tim pravcem nastao, prvenstveno se oslovljavajući sa „electro-funk“ ili „electro-boogie“, tj. funk rađen pomoću instrumenata novog doba. Takođe, vredna pomena je i uloga dvojca Zapp & Roger, koji su svojom upotrebom vokodera i insistiranjem na težem, elektronskijem zvuku uneli krupne promene u nešto što se već tada zbirno nazivalo R’n’B, a označavalo je modernu crnačku muziku.

Electro je od tog početka osamdesetih bio ogroman hit među obojenom populacijom u Americi i postao čak i zaštitna muzička podloga hip-hopa, jednom kad je hip-hop ostavio presviravanje disco matrica iza sebe. Već u ovom momentu, muzika se jako teško mogla zamisliti bez Roland TR-808 ritam mašine i nekog od sintisajzera tada u ponudi.

Ovaj žanr je postao „standard“ tadašnje plesne muzike i uticao na ili direktno izbacio masu mikro-žanrova širom Amerike, koji su kasnije obišli svet. Među njima je svakako i house, ali mnogo više Latin freestyle, detroitski tehno, ghetto-tech, Miami bass, breakbeat…

U jednom momentu, što je bilo jako važno, electro se odvaja od hip-hopa i postaje instrumentalna muzika za sebe, inspirisana duhom mašinstva, tehnologije, kosmologije, interplanetarnih iskustava, udarajući najjasniji temelj tehno kulturi i tom MaschinenKunst fetišu koji, manje ili više, struji kroz elektroniku. Atkinsov projekat Model 500 i prvi ’tehno’ hit „No UFOs“ je 120 posto elektro stvar.

Electro je, na taj način, pričao jednu priču koja se i dalje priča i koja nije ispričana – priču o tome kako je tehnologija otrgnuta iz ruku ljudi i okrenuta protiv samih ljudi, protiv nas samih. Odbijajući da nasedne na jeftinu priču o tome kako je tehnologija i tehnološki progres apsolutni izvor svakog zla, electro je kroz elektronsku muziku zauvek utkao možda ne oslobođenje, ali svakako neugasivi mit o oslobođenju, o emancipaciji kroz ples, druženje, pokret u ugašenom svetlu zatvorenog prostora.

Tokom devedesetih, electro doživljava renesansu jer mlađi muzički frikovi počinju da ga otkrivaju kao najvažniju bazu koju svaki fanatik elektronike može da ima i skoro da nema ozbiljnijeg imena tokom rejv eksplozije devedesetih koja na neki način nije referisala na elektro, da li kroz mikseve, da li kroz produkciju, da li kroz miks tehnike (recimo da su imena kao što su Jeff Mills, Dave Clarke i Claude Young tvrdili da su tehnike miksa iz electro dana trajno uticale na njih kao dj-eve).

U planu je bila neka plejlista za electro, ali onda sam se setio da za ovakav žanr bi bilo krajnje sumanuto pokušati davati neke definitivne plejliste, u pitanju je 30 godina nečijeg krvavog rada i istrajavanja da ovako radikalan i apstraktan žanr održi. Ja bih se zato skromno priklonio Heleni Hauff (xexexe) koja ja ispravno rekla da je Dave Clarkeov doprinos u širenju i promovisanju elektro tripa za Evropljane bio presudan. To se desilo kroz dva mega-popularna miksa koji su bili neizostavna stavka slušalačkog iskustva ’90ih, a to su miksevi X-Mix: Electro-Boogie, kao i čuveni World Service, drugi disk koji je miks isključivo elektro numera.

House, koji se u to vreme paralelno razvijao sa electrom, bio je malo drugačija životinjica. Gde je electro bio monolitan, strog, hladan i precizan, house je bio jedna više fleksibilna, razdraganija plesna muzika koja je svoju ’dobroćudnost’ nasledila kroz disko kulturu, ne kroz raskid sa njom. House je, za razliku od electro izlomljenih ritmova, imao pravilne ritmove, bio uglavnom na nižim bpm-ovima i bio sklon da više koketira sa ’odsviranim’ žanrovima – jazz, disco, soul, samba – sve stvari koje su decenijama obeležavale plesnu urbanu scenu američkih obojenih manjina nalazile su na neki način mogućnost da se iskažu kroz house.

I kao termin ’House’ je nastao ne kao oznaka za muzički žanr (kao što su electro i techno dobili svoja imena), već više kao pristup puštanja muzike i određeni način zabave uz takve žurke za koje će se ispostaviti da su prvi rejvovi.

Kao što danas već i ptice na grani znaju, početak house kulture jeste vezan za njujorške hedonističke zajednice okupljene oko kruga ljudi koji su izlazili u tadašnji „Paradise Garage“ klub gde je Larry Levan maltene formirao mini-sektu ljudi okupljenih oko sebe i njegovih večeri. E sad da bih izbegao iskušenje ulaska u tiradu oko značaja Larry Levana, najbolje bi bilo prebaciti se odmah u Čikago (house kolevku) koji je zapalio DJ Franky Knuckles, jedan od Levanovih njujorških učenika.

House je dakle pre no što je, tehnički govoreći, bio žanr izrade muzike – bio način puštanja muzike, način tretiranja traka. Franky Knuckles je bio to sve odneo u klub „Warehouse“ u Čikagu, tako da su žurke krenule da budu sve masovnije, a glas o njegovim žurkama počeo je da se širi i van Čikaga. Sve ono što će kasnije biti nešto što je vredelo na liniji Čikago-Detroit, dolazilo je tokom osamdesetih u Čikago. Tamo su se razmenjivale trake mikseva, učili trikovi, skupljala iskustva – jer to je zaista bilo nešto što je tada bilo potpuno sumanuto, da se koriste tri gramofona, da se numere miksuju bez vokala, da se trake produžuju itd. To svakako jeste bio definitivan prelom unutar klupske kulture – stvarala se situacija koja je zahtevala ne samo konstantne prilive ’starih traka’ (funk, rock, disco, salsa itd.), već koja je zahtevala svoju sopstvenu muzičku produkciju. Time je ’house music’ postala ne samo ’ona muzika koju vrte u Warehouse klubu’ već i način izrade muzike koju bi puštali ili će puštati u house klubovima.

Obzirom da je u pitanju ogromno gradivo, tekst koji bi se detaljnije bavio inicijalnim godinama house muzike bi mogao komotno da ide na 8, 9 strana. To ne može biti cilj niti ovog bloga, niti ovog teksta, budući da smo u četvrtoj deceniji elektronike, svi imamo internet, dokumentarce, sajtove i podaci su svima manje više dostupni u jednakoj meri. House je tako sveobuhvatan pojam da su, često, i publika i producenti odbijali da ga kategorizuju ili definišu. Otuda i sve te pokazne zamenice i apstrakcije „dat house music“, „house is a feeling“, „house that Jack built“ – house je, kao i electro i techno, način gledanja na svet, više od scene, više od žanra, to je način na koji se obraćamo sebi, drugima i muzici, krov (kuća) nad našom zajedničkom glavom. Podrazumevalo bi se, ili makar bi trebalo, da svaki fan elektronike koji iole drži do sebe bi trebalo da može da se snađe u nekom od sigurno 6 ili 7 podžanrova koje house nudi.

Ono što je, doduše, jako bitno pomenuti u ovom tekstu koji se samo najosnovnije bavi ovim pojmovima jeste pojava Acid House-a, žanra koji je, možda, odsudni predžanr tehna. Kao i skoro sve u tim ranijim elektronikama kad su ljudi bili prepušteni hardverskim izazovima – acid house je takođe nastao kontrolisanom greškom. Roland 303 je, kao što svi već znamo po legendi, trebala da bude sint-mašina koja bi odmenila ulogu bas gitare, međutim u rukama čikaške grupe Phuture dobili smo moćno oružje koje je, evo već 3 decenije, sa nama. Ta frenkvencija, te teksture te mašinice, to je nešto evo neopisivo. Ja ne znam dal se iko vratio kao ista osoba sa rejva ko je taj zvuk čuo u odgovarajućem setingu, dal je mogao da dođe kući, legne i nastavi svoj život kao osoba pre. Acid frekvencije, ta kisela superiornost Rolanda 303 – dala nam je i genijalnosti Plastikmana, Beltrama, Millsa. Sama ta 3 imena (verovatno ključna imena američkog tehna) i njihov rad pokazuju značaj acid house-a za techno koji se direktno naslanja na njega. I ne samo to, čikaški acid izrodio je tri generacije muzičara koji su se, u direktnom dijalogu generacija, taj grad učinili onim što jeste, autentičnom prestonicom elektronike i isključivim glavnim gradom housea.

Daft Punk dali su svoj omaž house kulturi u numeri „Teachers“ – https://genius.com/Daft-punk-teachers-lyrics, a mi ćemo sa naše strane ponuditi kratak kurs istorije acid house-a koji smo i mi savladavali preko Ed DMXa, listu koja je 2014. izašla na Fact magu.

Paul Johnson, DJ Funk, DJ Sneak, DJ Rush, Wax Master, Hyperactive, Jammin Gerald, Brian Wilson, George Clinton, Lil Louis, Ashley Beedle, Neil Landstrumm, Kenny Dope, DJ Hell, Louie Vega, K-Alexi, Dr. Dre, Armando, Gemini, Jeff Mills, DJ Deeon, DJ Milton, DJ Slugo, Green Velvet, Joey Beltram, DJ ESP, Roy Davis, Boo Williams, DJ Tonka, DJ Skull, DJ Pierre, Mike Dearborn, Todd Edwards, Romanthony, CVO, Luke Slater, Derrick Carter, Robert Hood, Parris Mitchell, Dave Clarke, Van Helden, Armani, Surgeon

U drugom delu ovog teksta, bavićemo se time kako se techno kao treći ugao korena ovog drveta stvarao pod uticajem electro i house ideologije i kako je postao logično ishodište ova dva žanra. Sam techno je, uprkos uvreženim shvatanjima, zverka dosta komplikovanija od narativa „skupili se Atkins, May i Saunderson u Detroitu i izmislili techno“ – evropski doprinos celoj stvari je dosta bitan, kao i doprinos njujorškog kruga entuzijasta elektronike, ali o tome više u nastavku.

Comments

Currently there are no comments related to this article. You have a special honor to be the first commenter. Thanks!

Leave a Reply or Comment

* Your email address will not be published.
You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>